Poznato je da je maltretiranje i nasilje nad starima u Srbiji prisutno u velikom stepenu, ali tome se ne pridaje velika paznja. Do skora se o nasilju i zlostavljanju starih osoba kao društvenom problemu u Srbiji nije govorilo. Tek zadnjih godina malo se više pažnje posvećuje ovom veoma skrivenom i neiskazanom problemu, ali intervencije i svesnost na ovom polju znatno zaostaju za ostalim zemljama Evrope.
Incidenti zlostavljanja i zanemarivanja starijih ostaju najcešće neprijavljeni i samim tim nedovoljno poznati. Situacije sa zlostavljanjem starijih ostaju skrivene u porodičnim krugovima i institucijama, i retko dosežu do nadležnih vlasti. Starije osobe vrlo cesto izbegavaju diskusiju o ovom veoma osetljivom pitanju i retko prijavljuju slucajeve zlostavljanja. „Razgovori“ o zlostavljanju starijih mogu se čuti na ulicama, pijacama ili u kafićima, ali retko privlače pažnju onih koji imaju ovlasćenje da intervenišu, spreče i kazne počinioce.
Mnogi faktori uticu da je nivo prijavljivanja nasilja na starijm na niskom novou. Jedan od faktora je i nerazumevanje ili neznanje šta se podrazumeva pod nasilljem nad starijim ili nedostatka sveobuhvatne definicije fenomena. Žrtve često nisu u stanju da razlikuju zlostavljanje koje trpe od paradigme normalnog ponašanja. Mentalitet naroda u Srbiji, I uopšte regionu Balkana, igra jednu od glavnih uloga u držanju zlostavljanja starijih duboko u senci. Za mnoge od njih, zlostavljanje starijih je normalan način života, ni zlostavljeni ni nasilnici nisu svesni šta predstavlja zlostavljanje i verovatno ne prepoznavaju nasilnu situaciju kao takvu.
Najrasprostranjeniji oblici nasilja nad starima su finansijsko iskorišćavanje članova uže porodice, kao i psihološko, verbalno, i emocionalno zlostavljanje starih u domaćem i javnom okruženju.
Zajedničko životno okruženje između ostarelih roditelja i dece / unuka glavni je faktor rizika za finansijsko i drugo zlostavljanje starih u Srbiji. Nasilnici su najčešće odrasla deca, unuci ili članovi uže porodice. Ovo je posebno problem u domaćinstvima sa nižim prihodima. Starije osobe se vrlo često stide da otkriju zlostavljanje i prijave svoju decu ili članove uže porodice, posebno kada žive u istom domaćinstvu i zavise od njih zbog nege i podrške.
Ageizam i dalje ostaje društveno „normalna“ praksa na ovom području. Imati godine u Srbiji nije popularno. Nisu retki slučajevi da se starije osobe ismejavaju, nazivaju se „matorim“ ili drugim podrugljivim imenima na ulici, pijacama, bankama, medicinskim zgradama ili drugim ustanovama I institucijama koje posećuju.
Vrlo česta, ali retko obelodanjena vrsta zlostavljanja je zanemarenost I nepostovanje starijih pacijenata u državnim bolnicama. Nemarnost I bahatost bolničkog osoblja i medicinskih radnika prema starijim pacijentima je cesta pojava, ali ne privlače pažnju nadležnih. Ovaj fenomen je i dalje tabu, poznat mnogima, ali javno neizgovoren i prikriven. Mediji retko pokrivaju ove slučajeve; vladini zvaničnici nista ne preduzimaju čak i kada su svesni incidenata nasilja, neetickog I neprofesionalnog ponasanja prema starijim pacijentima. Ovo je ozbiljan problem u Srbiji koji mora ugledati svetlo bez daljneg odlaganja.
Nasilje nad starijima je veoma složen problem i zahteva sprovođenje niza mera za njegovo otkrivanje i prevenciju. Sa sve većim brojem građana starijih od 65 godina, Srbija ce mora posvetiti veću pažnju ovom gorućem problemu. Akcenat se mora staviti na zakonodavstvo koje će pružiti bolje pravne instrumente za zaštitu prava starijih, višu svest kod javnosti i opšte obrazovanje o ovom fenomenu. Bez odgovarajucih zakona koje se bave pravima i potrebama starijih, sprovođenja tih zakona, intervencija, adekvatnog kažnjavanja prekršilaca, adekvatnog izveštavanja u medijima i svesti javnosti, zlostavljanje i zanemarivanje starijih i dalje će biti tema o kojoj se retko raspravlja, nevažna, i skrivena ‘kuga’ poniženja, bola i patnje.
